Život

Ono naše što nekad bejaše

Još uvek mogu da čujem pucketanje vatre ispred naše kuće, čujem vesele kupce koji se vraćaju sa pijace, čujem zvuk automobila i osetim nervozu njihovih vlasnika koji zbunjeno traže mesto gde će bezbedno ostaviti svoj auto. Sve je isto, bar tako izgleda za slučajne prolaznike koji samo bace pogled na tu ulicu, oni ne mogu ni da naslute da nikada više ništa neće biti kao pre.

Detinjastva se uvek setim sa osmehom, onim osmehom u kojem se krije hiljadu priča o životima ljudi koji su u nekom trenutku prošli kroz moj život. Komšiluk moje bake bio je sasvim neobična skupina različitih karaktera koji su se više nego dobro slagali. Od cele ulice, polovina je imala posebnu prijateljsku vezu koja se zasnivala na uzajamnom poštovanju i ljubaznosti. Čika Mita, teka Slavica, baba Bežika i deda Jani kao i tetka Vukica koja je živela u ulici do naše bili su naše najbliže komšije. Čika Mita, tetka Vukica i moja baka imali su dugogodišnji ritual na kojem su im mnogi zavideli. Godinama su svakog dana u 06:00 ujutru pili zajedno jutarnju kafu razmenjujući tako utiske o prethodnom danu i stvarima koje ih muče i raduju. Bile su to lepe godine. Tetka Slavica je živela u kući do nas sa leve strane, imala je dvoje dece i često je menjala kućne ljubimce. Nije mogla da prizna sebi da je problem u njoj a ne u kučićima. Njen muž je zbog posla retko bio tu, ali je zato kada je bio prisutan uvek ljude sekao rečima i grubim komentarima zbog čega i nije bio tako omiljen u komšiluku. Jedne zime kada je led zavladao površinom po kojoj hodamo moja baka mu je dobronamerno objasnila kako bi bilo lepo da očisti led ispred njihove kuće kako se neko ne bi povredio zbog njega, on joj je grubo odgovorio da to nije njegov posao što je baku najstrašnije uvredilo. Bila je to priča koja se često pominjala u budućnosti. Tetka Slavica je bila simpatična žena, elegantno popunjena, spremna da vam neki od događaja koji su joj se dogodili ispriča do detalja u jednom dahu. U kući do nas sa desne strane živeo je više nego zanimljiv bračni par, baba Bežika i deda Jani. Letnji ritual bio je zajedničko ćaskanje na ulici i uživanje u letnjem povetarcu. Deda Jani bi obično nešto prokomentarisao na svoj način zbog čega smo se mi u glas smejali dok ga je baba Bežika grdila na Mađarskom kako ne bi razumeli šta govori. Nije ni bila svesna da smo njene reči odavno naučili i da smo znali prevod za skoru svaku od njih.

Tetka Vukica je bila mirna i često uzdržana, uvek kilometrima daleko od konflikta bilo koje vrste. Imala je jak stav zbog čega se njena reč uvek smatrala jako bitnom, realnom i iskrenom. Iako je živela u ulici do naše, bila je deo našeg tima, sa nama je provodila divne letnje večeri i sumorna jutra koja su po nepisanom pravilu najavljivala kišu. Ljudi su nam zavideli prolazeći ulicom, posmatrajući nas kako se smejemo, razmišljamo i plačemo zajedno. Sećam se da sam još kao jako mali shvatio da sam slikar. Pa zašto onda ne bi kao i svaki drugi dobar slikar svoja umetnička dela dobro unovčio? Prodavao sam crteže u komšiluku, crtao sam sve što sam mogao da zamislim. Za čika Mitu sam uvek crtao njegovog kućnog ljubimca, Lakija. Bio je to divan koker španijel sa lepim pufnastim ušima. Čika Mita ga je voleo više nego sebe pa je zbog toga Laki čak išao i na redovna šišanja, dobijao je samo posebnu hranu koja je zdrava za njega, uvek je bio uredan i lep. Jedan od najlepših pasa u kraju. Čika Mita je uvek otkupljivao moja umetnička dela sa osmehom na licu. Mislim da sam i dovoljno zarađivao, pet dinara po jednom umetničkom delu bilo je mnogo novca u to vreme. Sećam se da sam bio jako mali kada mi je Čika Mita rekao da je Lakiju rođendan za nekoliko dana. Ja sam se posle nekoliko dana pojavio kako bi prisustvovao Lakijevom rođendanu zbog čega se ceo komšiluk danima nakon toga smejao. Bio sam lepo ugošćen, dobio sam slatkiše umesto torte i mislim da je Lakijev rođendan baš originalno proslavljen.

Svaki praznik proslavljali smo u duhu velike porodice, od jutra do mraka stizali su kolači i poklončići, baka bi svakom uzvratila na isti način a onda bi se svi zajedno divili receptima koje su odabrali za novogodišnju trpezu. Zajedno bi komentarisali novogodišnji program na televiziji i koji će se dobar film davati u novogodišnjoj noći. Deda Jani i baba Bežika bili su jedan od najsimpatičnijih parova koje sam poznavao. Deda Jani je bio džentlamen koji je uvek sam svakog jutra vukao zelena kolica za pijacu iza sebe, baba Bežika bi ostala kod kuće i obavljala neke druge poslove. Često bi se sporečkali i pobedu bi uvek odnosila baba Bežika čija je reč uvek bila poslednja. Ni manje, ni više. Deda Jani je uvek nosio simpatične kapice tamnih boja i često je umeo da iza baba Bežikinih leđa progunđa nešto na njen račun. Tada smo se svi smejali dok ga je ona gledala ljutitim pogledom. Septembar je u našem komšiluku uvek bio poseban mesec. Za Sekovanije, kada se po tradiciji na ulicama celog grada peku kobasice i na taj način dočekuje ponoć, naša ulica postajala je drugačija. Stolovi na rasklapanje postavljani su ispred naše kuće, drva su se pažljivo iznosila iz kuće spremna da od njih nastane vatra, ona ista koja me svake godine podseti na moje detinjstvo. Već u popodnevnim časovima svi bi se našli na ulici, dogovarali bi se šta nam je sve potrebno pa bi svako donosio po nešto. Stolovi su se polako punili raznim sitnicama. Posao je uvek bio dobro raspoređen, neko je pekao kobasice, neko drugi je pripremao tanjire, neko treći je svakome sipao piće po želji. Nakon obilne večere, započinjali bi razgovori, šale, razmene mišljenja i smeh bez koga ništa nije moglo da prođe. Tetka Slavica je umela da nas nasmeje svojim razmišljanjem koje je često imalo određenu dozu duhovitosti u sebi. Tetka Vukica je imala drugačiji ali ipak efektan smisao za humor koji je nekada umeo da nas nasmeje više i od najsmešnijih viceva.

Druga strana ulice bila je takođe jako zabavna. Odmah u kući do tetka Slavice živela je jedna zanimljiva romska porodica sa puno dece i rođaka. Svake godine bi se na parkingu koji se nalazio preko puta naše kuće održala makar jedna romska svadba. Veliki šator prekrio bi veliki deo parkinga, gosti su pristizali, muzika je svirala nekada i po tri dana. Bilo je zanimljivo na taj način upoznati se sa nekim drugačijim običajima. U kući do njihove živela je jedna mala romska porodica, Đurica i Mara odgajali su dvoje dece na svoj, malo čudan način. Čak i da niste živeli u našoj ulici a da ste ipak barem jednom dnevno prolazili ulicom, upamtili bi njihova imena. Mara ih je zaista često dozivala. Đurica je voleo da popije, zbog toga je često dolazio u neprijatnu situaciju u kojoj bi Mara sa metlom upala u kafanu koja se nalazila više nego blizu naše ulice, prosula piće na konobaricu i Đuricu tukla sa metlom sve do kuće kada bi mu se obratila grubljim i eksplicitnijim rečnikom. Tetka Vukica je imala unuka i unuku sa kojima sam imao jako dobru prijateljsku vezu, mana je bila u tome što su živeli na sasvim drugom delu grada zbog čega nisu često dolazili u naš kraj. Baba Bežika i deda Jani često su odlazili na ručak kod svog unuka pa su nakon povratka kući punog srca prepričavali zanimljive dogodovštine koje su obeležile njihov dan.

Deluje kao da su ti srećni momenti vekovima udaljeni od mene a činjenica je da su se završili pre samo par godina. Sve što je lepo ima kraj, to je cena koja mora da se plati u nekom trenutku. Nisam mogao ni da naslutim da će od našeg starog komšiluka ostati samo olupina, prazna, stara, bez starog sjaja na kojem su joj mnogi zavideli. Ponosili smo se jedni drugima, preživljavali lepe i ružne stvari zajedno, onda je vatra počela da se gasi, bez nade da će opet goreti kao nekada. Mislim da je sve počelo kada se pre šest i po godina moja baka dan nakon Sekovanija šlogirala. Šlog je uzeo maha zbog čega je baka morala da odmara u narednom periodu što joj je jako teško palo. Svi su bili uz nju, obilazili su je nadali se dobrom. Baka je nakon blagog oporavka rešila da sama hoda, bila je to jako loša odluka. Pala je i slomila kuk, loše stvari su se nastavile. U nardnom periodu, deo po deo našeg komšiluka počeo je da nestaje, da se gubi u magli. Tetka Slavica je prva napustila naš ''brod'', njen muž je premešten na drugi posao zbog čega su se preselili na sasvim drugi deo grada, od tada smo ih retko viđali. Nakon svih stvari koje su poljuljale naš mir, moja baka je polomila ruku. Mislim da je to bio nateži period u njenom životu. Deda Jani je sledeći otišao. Umro je u snu ostavljajući baba Bežiku samu. Nakon njegove smrti baba Bežika je ostala zarobljena emocijama zbog čega je u glavi stvorila svoj sopstveni svet u kojem je njen Jani još uvek živ. Sada živi sa unukom i više nikog ne prepoznaje. Tetka Vukica je par meseci nakon toga izgubila borbu koju je vodila sa opakom bolešću koju je predstavljao rak. Gubila je kosu ali ne i nadu zbog čega se protiv raka borila hemoterapijom. Ipak, bolest je bila jača. Početkom ove godine, nakon još jednog šloga, naš mirni komšiluk napustila je i moja baka. Izgubila je borbu koju je vodila sa jakim šlogom nakon samo tri dana provedenih u bolnici. Sa sobom je ponela i deo mene. Čika Mita je nekoliko dana posle bakine smrti rešio da prihvati ponudu oko koje se premišljao već godinu dana. Prodao je svoju kuću i počeo je da živi u stanu, sam. I Laki nas je napustio. Taj predivan pas koji nas je zasmejavao svojim savršenim odnosom sa mačkom koja je takođe bila čika Mitin kućni ljubimac napustio nas je nekoliko dana nakon što se razboleo. Simpatična crna mačka je nekoliko dana nakon Lakijeve smrti otišla i nikada se više nije vratila. Mačka koja nije imala određeno ime imala je prijateljski odnos sa Lakijem, što je jako čudno kada su mačka i pas u pitanju. Ona je branila njega, on je branio nju, njihov odnos bio je zanimljiv svakom slučajnom prolazniku koji bi primetio koliko se dobro slažu.

Sve je utihnulo. Veseli osmesi više ne odzvanjaju ulicom koja je bila naša oaza mira, ulicom koju smo branili kao naše vlasništvo. Deo po deo ulice polako se cepao, vatra se polako gasila ostavljajući samo providan dim za sobom. Draga lica nestajala su bez pozdrava ostavljajući za sobom uspomene na njih, uspomene koje nikada neće izbledeti. Sada kada postajem čovek, sa nostalgijom posmatram slike na kojima se svi zajedno smejemo. Fale mi stvari koje mnogi ljudi smatraju uobičajnim, malo ih cene i ne obraćaju puno pažnje na njih.

I sada osetim knedlu u grlu kada prođem našom ulicom. Sada izgleda tužno, pusto sivo i prazno. Kao da se u njoj nikada nisu dogodile lepe stvari, kao da u njoj nisu ispisane dirljive životne priče nekadašnjih stanara. Srce mi zaigra pri samoj pomisli da kuće izgledaju netaknuto, a njihova unutrašnjost krije tajnu. Krije da u njima niko više ne živi. . .

Ja još uvek pamtim divne trenutke koji su urezani duboko u mom sećanju. Pamtim zvuke, poglede, osmehe, ljutnju i onu vatru. Pamtim ono naše što nekad bejaše. . .

 

[Odgovori]

Ti slikas i recima... Zamislila sam tvoju ulicu i sve ljude o kojima si pisao... Nekako su mi slike ozivele u glavi...
Bogatstvo je imati takve uspomene..Tuzno je sto se sve promenilo. Danas se ljudi sve manje druze...Sve je prozeto nekim interesom! Na zalost. Nadam se da ce ono sto nekad bejase , a sto je zaista bilo lepo, ponovo naci mesto u nasim zivotima...

Hvala! [Odgovori]

@ivanairislj, sve ono što sam hteo da kažem shvatila si na pravi način. :))) Sve manje pažnje obraćamo na najvrednije stvari koje imamo, ignorišemo ljude, okrećemo se lažnom sjaju. Ipak, samo one prave, za mnoge zaboravljene vrednosti na kraju najjače sijaju. :)))