Radosne narukvice (prodaja)
U tmurnom vremenu u kojem živimo potrebno nam je malo pozitvne energije da nas ohrabri i inspirise nas da stalno budem pozitivni.
Zbog toga su tu radosne narukvice - - ručno rađene narukvice crvene boje koje mogu poslužiti kao poklon zajlubljenom paru, najboljem društvu ili sujevernim prijateljima (protiv uroka).
Narukvice su pravljene u univerzalnoj veličini, ali se lako mogu dvaput obmotati oko ruke, ukoliko su prevelike za osobe kojim ste ih namenili. Za razliku od popularnog nakita koji možete naći na pijačnim štandovima, ove narukvice pravljene su od jakog materijala (kanapa) - kada ih jednom stavite na ruku (ili nogu) - tu i ostaju dok ne odlučite da ih skinete. :)
Ukoliko želite jednu baš ovakvu jednostavnu ali u isto vreme posebnu narukvicu koja će vas podsticati na pozitivno razmišljanje za sebe ili kao poklon vama dragoj osobi, možete je naručiti putemmejla - ivan.rakovic93@gmail.com - Cena po komadu 120 dinara + Troškovi dostave (slanje pismom, 50 dinara).
Fotografije narukvice možete pogledati u fascikli "GENERALNA" ispod teksta.
Obojite vaš život pozitivnim bojama, nek sluti na radost! :)
Soba u kojoj žive knjige
Još uvek mogu da osetim miris te knjige, korice svetlo sive boje sa šljaštećim zlatnim slovima koja je već generacijama bila deo života mojih predaka. Svake večeri pred spavanje moja mama me je uz pomoć te knjige vodila na mesta na kojima nikada nogom neću kročiti. Sa Ivicom i Maricom tražio sam put do kuće u mračnoj šumi dok nas je veštica vrebala sa svih strana, bio sam osmi patuljak bez koga Snežana nije mogla da zamisli svoj dana, sprijateljio sam se sa Crvenkapom i pobedio zlog vuka. Svako veče bilo je nova priča, nova avantura, novi svet. I novi san. Sanjao sam predivne predele o kojima mi je mama čitala dočaravajući svojim mekim glasom njihovu lepotu, upoznavao sam ljude, njihove životne priče. Magija nije prestajala u trenutku kada moja mama zatvori knjigu i nežno je spusti na policu kraj ostalih šarenih knjiga koje su na polici izgledale kao šarena duga posle kiše, magija je tada tek počinjala.
Još kao jako mali uživao sam u čitanju. U svom umu mogao sam savršeno da zamislim do detalja ono što sam pročitao u nekoj knjizi. Voleo sam srećne završetke, one u kojima Princ i Princeza obavezno žive srećno do kraja života. U prvom razredu sam se učlanio u biblioteku, koju sam tada smatrao velikom zgradom koja je napravljena od knjiga. Visoke police mamile su me da istražim svaki delić popunjenog prostora pronalazeći tako priče o kojima nikada ranije nisam čitao. Fascinirale su me dugine boje koje su me sećale na policu u mojoj dečijoj sobi sa istim šarenilom iz kojeg blješte radost i sreća. Uzimao sam po nekoliko knjiga ostavljajući radnicu u biblioteci da koluta očima nakon što se posle dugog ubeđivanja da sve te knjige neću moći da pročitam za dve nedelje, konačno predala. Ja sam nastavio da čitam, pokušavajući da sve ljude u mojoj okolini ubacim u nečiji lik kako bi mi bilo lakše da taj lik shvatim i osetim na pravi način. Tako je mama skoro u svakoj priči postajala Princeza, tata je bio Princ dok je brat po nepisanom pravilo obavezno bio u ulozi nekog razbojnika. Nikada mu to nisam rekao, ali sam siguran da bi mi na tome zamerio. J Ja sam rastao, sticao sam prijatelje, uživao u svakom novom danu čitajući uvek neku novu priču. Ljudi kažu dasu knjige za one ljude koji bi želeli da se nalaze na nekom drugom mestu, u potpunosti se slažem sa njima.
Nakon teškog perioda tokom kojeg su mi se dogodile neke bolne i tužne stvari, udaljio sam se od jednog od mojih najvećih prijatelja – pisane reči. Knjige su stojale na polici, one koje još uvek nisam pročitao stojale su na stolu smešeći mi se u želji da ih uzmem i otvorim, makar samo na čas. Čitajući knjige shvatio sam da one nisu mnogo drugačije od realnog života. Da, postoji srećan kraj ali ga moraš zaslužiti. Nekada ćeš prolaziti kroz teške situacije a nekada će to biti lakše nego što možeš da pomisliš.
Baš u trenutcima u kojima sam mislio da se sreća za mene zauvek ugasila, da sam svoje kečeve u rukavu odavno potrošio i da ne postoji nada da ću nekada ponovo biti srećan – neko je pozvnio na vrata. Poštar na biciklu u svojoj prepoznatljivoj uniformi stajao je ispred mene, u ruci je držao kovertu od debljeg kartona u kojoj se nalazilo takođe nešto poprilično debelo. Potpisao sam, ušao unutra i otvorio kovertu u želji da što pre saznam šta mi je to stiglo. Bila je to knjiga, knjiga sa predivnim koricama i naslovom koji budi jake emocije. Tada sam se setio, nekoliko nedelja ranije osvojio sam knjigu u jednoj nagradnoj igri. Naslov knjige titrao je pred mojim očima dok sam knjigu posmatrao na čudan način, pitajući se da li da je pročitam ili da ponovo zamračim sobu i pustim muziku. Okrenuo sam prvu stranicu, moje ruke su se zalepile za korice knjige, nova avantura bila je na pomolu.
Mesec boje žutog limuna sijao je kada sam završio i poslednju stranicu, oteo mi se dubok uzdah prepun pitanja i nedoumica. Da li me pisac poznaje? Da li poznaje moju porodicu? Ne, to nije moguće! Ali, kako je onda uspeo da opiše u knjizi ono što se meni dešava proteklih par meseci? Čovek sigurno nije mađioničar a sigurno nije ni poznavao nekoga iz moje porodice. Ipak, pronašao sam se u svakom deliću, rečinici i slovu koji kao da je pisac u knjizi opisao moj život upisujući ga tako u istoriju, da svima bude dostupan, da svaki detalj koji želim da sakrijem bude otkriven. Sledečeg dana nisam mogao da mirujem, otišao sam do najbliže knjižare i kupio nekoliko novih naslova, ljubavnih, akcionih, trilera... Čitanje je za veoma kratko vreme ponovo postalo sastavni deo mog života. Police pune sitnih ukrasa i stvarčica u mojoj sobi sada već odraslog momka menjala su se iz meseca u mesec. Šareni ukrasi iz detinjstva nestajali su ostavljajući tako mesta za dugu, onu dugu prekrasnih boja koju knjige kreiraju stisnute jedna uz drugu na polici. Sada, 17 godina od kada sam se prvi put susreo sa mirisom tog papira i sjajem korica koje oslikavaju dušu knjige nagoveštajući tako delić onoga što sama knjiga krije, ja ne prestajem da čitam. Sa moje velike police u sobi polako nestaju detalji iz mog ranijeg života ostavljajući tako slobodan put životnim pričama ljudi širom sveta, izmišljenim ili stvarnim, da zauzmu novo mesto na kojem će dugo ostati. Čitajući knjige naučio sam da je svaki kraj dobar kraj, onaj tužan čini nas jačim, onaj srećan daje nam oduška i pruža nam mir. Prijatelji mi u šali kažu da bez problema mogu da otvorim mini biblioteku u sopstvenoj kući, što me uvek nasmeje.
Ona je i sada posle toliko godina sastavni deo mog života. Svakog jutra zraci sunca iznova obasjavaju magičnu dugu koja treperi sa polica svojim veselim bojama unoseći u mene sreću, smirenost i zadoboljstvo. Ona je tu ceo moj život, podsećajući me da da svaka želja ima svoju cenu, da iza svakog cilja stoji trud, da je svaka priča dobra priča bez obzira na srećan ili tužan kraj. To je posebna soba. Moja soba. Soba u kojoj žive knjige, a ja zahvaljujući njima živim jedan ispunjeniji i potpuniji život.
Kako vreme prolazi
Udarac, jak, oštar. Dovoljan da me probudi iz sna koji sam sanjao sve ove godine. Gde sam? Zar je već gotovo? Svemu što me je činilo srećnim došao je kraj? Delovalo je kao da će trajati zauvek, sigurno sam zato i grešio, misleći da imam dovoljno vremena da sve ispravim. Ali, ne! Vreme ja kao paučina, pojavi se iznenadno i primetno ali na isti način nestaje nakon samo jednog treptaja oka. Ima ga malo, manje nego što možemo zamisliti, ono nas nosi, žuri sa nama gurajući nas kroz život. Zašto li toliko žuri??? Ja neću da mi se dešava ono što vreme odlučuje! Hoću da imam dovoljno vremena za sve, da ispravim greške, budem bolji čovek. Ali ne, vreme tera inat. Vuče i vuče ne pitajući me da li želim da idem. A ja? Ja ne želim dalje, ne sada. Čak želim i nazad u prošlost, želim da kidam, rušim, lomim sve pred sobom. Želim da kažem volim te, izvini, ostani. Želim da oteram od sebe osobe koje su me povredile, želim da zadržim osobe do kojih mi je stalo a nisam imao dovoljno hrabrosti da im to kažem. Želim da posvetim više pažnje osobama koje su me prerano napustile.
Čudno je i smešno, ali ja želim sve ponovo. Želim da ponovo uđem u tu učionicu koja je četiri godine predstavljala moj drugi dom. U učionicu u kojoj smo prvog dana naše prve školske godine radoznalo sedeli očekujući najveću avanturu koju ćemo ikada doživeti. Imali smo šarene, svetleće đačke torbe, radovali smo se se velikom odmoru i slatkoj užini. Gde je nestalo to vreme? Zašto je pobeglo od mene žureći na neko drugo mesto, žureći da ustupi moje mesto u klupi nekom uplašenom dečkiću koji će svoju školsku godinu dočekati na istom mestu na kojem sam je dočekao i ja? Veseli časovi puni znanja i osmeha, Yu-hi-oh! Karte za vreme odmora, pozdravi pred polazak kući, sve je nestalo. Iz našeg drugog doma nakon četiri godine preselili smo se u učionice koje su nekada bile domovi drugih đaka, menjali smo ih kao čarape. Naš učitelj koji je četiri godine od nas pravio male ljude usađivajući nam moralne vrednosti preuzeo je novu generaciju malih avanturista. Oni su tada bili ''novi'' mi, ili smo mi postali ''stari'' oni. Ne znam. Promenile su se stvari, ljudi su postali drugačiji. Razdvojili smo se kao puzzle nakon pada na pod. Zajednica se pretvorila u više malih klubova sa nekoliko članova u svakom. Nismo se mrzeli, barem ne svi. Počeli smo da gledamo kroz jedan novi prozor i to je promenilo naš način gledanja. Imao sam divne prijatelje, ne mogu da lažem govoreći da nisam. Neki su to bili više, neki manje, neki su to ostali, neki nisu. To tinejdžersko doba, kako ga stručnjaci nazivaju jako je komplikovano za svako živo biće. U tom periodu se menjamo, padamo pod uticaje, menjamo mišljenja, iz osobe koja smo nekada bili nastaje nova. Kako vreme prolazi, i ja prolazim sa njim, tiho, neprimetno.
Bili smo prijatelji, porodica. Mogli smo da računamo jedni na druge u većini slučajeva. Opet, ne mogu da lažem i kažem da nije bilo izuzetaka. Bilo je osoba koje su se isticale na drugačiji način, pokušavajući da budu vođe vojske koja nije postojala. Vreme je prošlo, pobeglo. Nakon toliko godina jako malo njih ostalo je u mom vidokrugu. Sretnemo se nekada na ulici, ćutimo, ne gledamo se. . . Uvek sam ostajao začuđen kada primetime takvu promenu na nekim ljudima. Postanu drugačiji, zaborave sve i stvore novi život. Zašto ja ne mogu da zaboravim sve? Zašto samo ja ne mogu da spavam misleći na svoje greške dok drugi ni ne znaju da su ih napravili? ZAŠTO?!? Možda sam lud, previše emotivan, možda sam od svega po malo. Postoji jedna jedina prijateljica iz razreda koja je ostala tu, uz mene. Mi i dalje zajedno proslavljamo rođendane, pričamo o problemima i srećnim momentima. Zajedno se prisećamo prošlosti i širom otvorenih očiju gledamo u budućnost. Zahvalan sam Bogu na tome.
Možda su greške ono što čini našu sudbinu. Bez njih, šta bi oblikovalo naše živote? Možda se da nikada nismo skrenuli sa našeg kursa nikada ne bi zaljubili, dobili decu, ili bili ono što jesmo. Na kraju krajeva, stvari se menjaju, kao i gradovi, ljudi dolaze u vaš život i onda odu. Ipak, utešno je znati da su oni koje volite uvek u vašem srcu. I ako imate dovoljno sreće, deli vas samo jedna vožnja automobilom.
Juri me ovo vreme, stiže, požuruje i zahteva od mene da ne kasnim. Lako je vremenu da žuri kad ne požuruje svoj lični život. Nastavnici koji su zamenili učitelja na divan način približili su nam znanje koje nam je trebalo u nastavku našeg života. Bili su dobri prema nama, čak i više nego što su trebali. Osnovna škola je jako brzo postala deo moje prošlosti, čudno je kako neke stvari mogu toliko brzo da projure pored nas ostavljajući utisak da su trajale tek par sekundi. Još uvek se sa setom u očima setim prskanja vodom, jurenja po hodnicima, sudaranjem sa nastavnicima koji bi vrteli očima zbog naših nestašluka. Sećam se i događaja iz tih školskih dana. Zorica, simpatična devojka koja je kasnije postala jedna od mojih najboljih prijateljica ispala je kroz prozor učionice u prizemlju nakon čega je elegantno otresla travu sa svoje odeće i produžila ka ulazu u školu. Anđelija je bila profesionalna kopija Milana Stankovića koji je postao popularan u to vreme. Ona je obožavala njegove pesme i neodoljivo je podsećala na njega. Darko, drug iz Zoricinog razreda se na maskenbalu koji se održao na kraju naše poslednje godine u toj školi pojavio kao žena sa stilom nakon čega se pola škole smejalo u glas, dok je Darko odneo kući prvu nagradu sa maskenbala. Čak i sada, nakon četiri godina od kada smo zauvek napustili osnovnu školu, ja se često pojavim na njenim vratima. Hodnici vrate stare sličice iz srca i ponovo ih ožive unoseći u njih novu životnu notu.
Stepenici preko kojih sam nekada žurio na čas gledajući u nastavnicina leđa koja su bila daleko ispred mene, velika činija kvadratnog oblaka (najčešće crvene boje) u kojoj smo kao redari donosili užinu deleći je od stola do stola. Toliko je prošlo od tih trenutaka. . . Gde toliko žuri ovo vreme?! Zar ću već naredne godine slaviti svoj šesdeseti rođendan? Ne, mora da uspori! Želim još mnogo toga, ne mogu da stanem i ostavim stvari koje nisu dovršene. Nakon avanture zvane OSNOVNA ŠKOLA usledila je nova, drugačija i po svemu posebna avantura. Počeo sam da pišem još u prvom razedu osnovne škole, bile su to pesme, klasične, dečije. Sa godinama su postajale zrelije i imale su veći značaj. Pisanje je postalo sastavni deo mog života, počeo sam da pišem i o stvarima oko mene, lepim i ružnim, svaka od njih je jednako vredna. Već tada sam znao da ću se pisanjem baviti dok u meni ima snage koja će ruci pomoći da olovku čvrsto drži. Došlo je i vreme da odlučim koju srednju školu želim da upišem. Osobama sa invaliditetom i nije ostavljeno mnogo mogućnosti, o pisanju da i ne govorim. Škola u kojoj ću se baviti kompjuterima bila je moj izbor. Sve je trajalo jako kratko, uzeo sam spisak ponuđenih škola i u roku od pola sata odabrao onu pravu. Često se zapitam: šta bi se dogodilo da sam tada pogrešio i zaokružio nešto drugo? Nova avantura je počela. Moja osnovna škola bila je mala, simpatično obojena i komotna sa tim da ste imali jako malo prostora da negde zalutate. Moja nova škola bila je drugačija, velika, prostrana, ogromna u svakom smislu te reči. Sve je bilo drugačije, naravno da je tako i trebalo da bude ali bilo je to sasvim novo iskustvo. U klupama oko mene rasporedilo se još 29 momaka. Bilo je čudno i zanimljivo u isto vreme. Život me pre toga nije štedeo, a i što bi? Ne štedi ni druge pa ne postoji razlog da ja budem izuzetak. Mnogi ljudi su prošli kroz moj život, i dobri i loši. Povredili su me mnogi od njih odlazeći bez pozdrava. Mislim da sam baš tada izgradio zid. Dugačak i visok, spreman da spreči svakog da mi priđe i eventualno povredi. Sada nakon četiri godine shvatam da je taj zid trebalo srušiti, uništiti ga na vreme bez mogućnosti da se ponovo stvori.
Kažu da je najbolje glumiti da nemaš srce kako te ne bi povredili. Lažu, nisu ni svesni koliko. Na taj način gubite više nego što dobijate. Greške najčešće kasno uvidite i ne možete ih ispraviti, možete samo žaliti nad prosutim mlekom koje se neće vratitit u svoju ambalažu. Pružao sam ruke, ćutao sam. Da li je moguće da sam bio toliko kreten da dozvolim da se naš odnos svede na rukovanje?!? Moguće je, kreten sam. Najteže je priznati svoju sopstvenu grešku a onda je i oprostiti samom sebi. Priznao jesam, oprostio nisam. Zaneseš se i pomisliš da će sve proći i da se ništa neće računati. Ali računa se, svaki poen. Onda obavezno prođu godine i greške ti pokucaju na vrata ili uđu kroz prozor ako je otvoren. Od njih ne možeš pobeći. Zgrabe te i ne puštaju.
Tako je i mene sada, pred dvadesteom godinom zgrabilo vreme i vuče ma a ja se ne dam. Već sam i onako previše brzo stigao do mesta na kojem se sada nalazim. Četiri godine sam gledao kroz prozor, ćutao i posmatrao. Život je pored mene prolazi kao reka. Moj razred činilo je 29 momaka pored kojih niste mogli da se ne nasmejete, radujete i ostanete zadivljeni načinom na koji smišljaju šale. Razlikovali smo se od svih drugih razreda po glupostima koje su nastavnike ostavljale u čudu. Uživao sam u svemu ali onaj nevidljivi zid smetao mi je da se odvažim i započnem novu avanturu. Na meni je bilo da nakon gomilu koraka koje su drugi napravili ka meni, jedan ka njima napravim ja. Ja to nisam učinio, zid je bio previše visok da bi ga preskočio u tom trenutku. Do vrha nam uvek treba hiljadu stepenika dok nas do dna void samo jedan – dovoljan da propadnemo u svakom smislu. Kako kaže stara pesma: „Rano je za tugu, za sreću kasno je“. Ja mislim da nikada nije suviše rano ili kasno za ove dve stvari, svaka dolazi u svoje vreme da nas probudi i razdrma. Shvatanje sopstvenih grešaka kao po nepisanom pravilu obavezno stiže nakon što je greška već uveliko napravljena. Vreme te odnese daleko bez mogućnosti da te vrati nazad da ispraviš učinjeno. Sa tim treba živeti. Kažu da život imaš samo jednom, ako taj jedan put iskoristiš kako treba, taj jedan put biće dovoljan. Ali šta ako to ne uradiš? Kažu da je prošlost kao kamen koji nas drži na mestu i ne pušta nas da krenemo. Kažu da trebamo da pustimo osobu koja smo bili da bi postali osoba koju ćemo biti. Kao da je to lako! Mislim da je svako od nas trebao da se rodi za priručnikom ''KAKO PREŽIVETI ŽIVOT?!?'' u kojem bi trebalo da piše kako da se izborimo sa svim onim stvarima zbog kojih nam noću na oči ne dolazi san. Putevi na koje nas Bog postavi delovaće nam čudno ali smo na njih sigurno postavljeni kako bi nešto naučili.
Hladno mi je, osećam jezu i na oči naviru suze, nisu radosnice. Vreme koje mi je izmaklo smeje mi se u lice izazivajući u meni bes zbog svega lošeg što sam ikada uradio. Sede vlasi odavno bacaju sjaj sa moje kose, ne idu uz moje godine ali tu su. Kao ožiljci, da me podsete da sam se u nekom trenutku iznervirao, tugovao, plakao. Ljudi kažu da nas ono što nas ne ubije uvek čini jačim. Izostavljaju činjenicu da ono što nas ne ubije ostavlja u nama sećanja, bol koji ne prolazi, ne zastareva. . . Ono što vas ne ubije direktno, ubije vas na hiljadu manje vidljivih načina.
Nisam imao savršen odnos sa osobama koje su trebale da mi budu najbolji prijatelji ali još uvek mogu da promenim neke stvari. Već sam počeo i da radim na tome, vrata svoga srca otvorio sam širom, svako može slobodno da ušeta ili izađe bez pozdrava, ja se neću buniti. Zid je konačno srušen, zauvek. Više nikada neću zatvoriti svoje srce pred prvom preprekom koja naiđe, neću ćutati, neću gledati na drugu stranu, neću se sklanjati u stranu. Ponovo osećam novi dan, osećam se zrelije, to verovatno dolazi sa godinama, korak po korak. . .
Zato pazite na vreme, tog surovog tihog ubicu. Vreme se prikrada, vreba, posmatra vas i igra se sa vašim životom menjajući ga u svakom trenutku. Svaga greška se plaća, skupo, i često ne postoji način da se iskupite. Čak i da to uradite, uvek ćete duboko u sebi znati da ste napravili grešku, onu koju nijedna gumica na svetu ne može da obriše. Ato sanjajte, molite, volite, praštajte, pamtite, osećajte, doživite. . . Dozvolite sebi da dotaknete parče neba i bezbedno se spustite na tlo. Dozvolite da vas povrede, da vas pljunu u lice, da vas lažu gledajući vas u lice. Dozvolite sebi da sanjate, udišete vazduh punim plućima, hodate uzdignute glave. Dozvolite sebi da doživite i lepe i ružne stvari. Vreme će vas nositi, menjaćete gradove, mesta, ljude. Biće vam teško, pravićete greške, na trenutke ćete želeti da se nađete u tuđoj koži. Zato obratite pažnju kada pišete priču svog života, ne dozvolite nikome da olovku drži umesto vas. Život je prelep, nije lak a svaki kraj je novi početak, samo što mi to još uvek ne znamo.
U jednom trenutku vaš čitav život bljesnuće vam pred očima, potrudite se da bude vredan gledanja!
Ono naše što nekad bejaše
Još uvek mogu da čujem pucketanje vatre ispred naše kuće, čujem vesele kupce koji se vraćaju sa pijace, čujem zvuk automobila i osetim nervozu njihovih vlasnika koji zbunjeno traže mesto gde će bezbedno ostaviti svoj auto. Sve je isto, bar tako izgleda za slučajne prolaznike koji samo bace pogled na tu ulicu, oni ne mogu ni da naslute da nikada više ništa neće biti kao pre.
Detinjastva se uvek setim sa osmehom, onim osmehom u kojem se krije hiljadu priča o životima ljudi koji su u nekom trenutku prošli kroz moj život. Komšiluk moje bake bio je sasvim neobična skupina različitih karaktera koji su se više nego dobro slagali. Od cele ulice, polovina je imala posebnu prijateljsku vezu koja se zasnivala na uzajamnom poštovanju i ljubaznosti. Čika Mita, teka Slavica, baba Bežika i deda Jani kao i tetka Vukica koja je živela u ulici do naše bili su naše najbliže komšije. Čika Mita, tetka Vukica i moja baka imali su dugogodišnji ritual na kojem su im mnogi zavideli. Godinama su svakog dana u 06:00 ujutru pili zajedno jutarnju kafu razmenjujući tako utiske o prethodnom danu i stvarima koje ih muče i raduju. Bile su to lepe godine. Tetka Slavica je živela u kući do nas sa leve strane, imala je dvoje dece i često je menjala kućne ljubimce. Nije mogla da prizna sebi da je problem u njoj a ne u kučićima. Njen muž je zbog posla retko bio tu, ali je zato kada je bio prisutan uvek ljude sekao rečima i grubim komentarima zbog čega i nije bio tako omiljen u komšiluku. Jedne zime kada je led zavladao površinom po kojoj hodamo moja baka mu je dobronamerno objasnila kako bi bilo lepo da očisti led ispred njihove kuće kako se neko ne bi povredio zbog njega, on joj je grubo odgovorio da to nije njegov posao što je baku najstrašnije uvredilo. Bila je to priča koja se često pominjala u budućnosti. Tetka Slavica je bila simpatična žena, elegantno popunjena, spremna da vam neki od događaja koji su joj se dogodili ispriča do detalja u jednom dahu. U kući do nas sa desne strane živeo je više nego zanimljiv bračni par, baba Bežika i deda Jani. Letnji ritual bio je zajedničko ćaskanje na ulici i uživanje u letnjem povetarcu. Deda Jani bi obično nešto prokomentarisao na svoj način zbog čega smo se mi u glas smejali dok ga je baba Bežika grdila na Mađarskom kako ne bi razumeli šta govori. Nije ni bila svesna da smo njene reči odavno naučili i da smo znali prevod za skoru svaku od njih.
Tetka Vukica je bila mirna i često uzdržana, uvek kilometrima daleko od konflikta bilo koje vrste. Imala je jak stav zbog čega se njena reč uvek smatrala jako bitnom, realnom i iskrenom. Iako je živela u ulici do naše, bila je deo našeg tima, sa nama je provodila divne letnje večeri i sumorna jutra koja su po nepisanom pravilu najavljivala kišu. Ljudi su nam zavideli prolazeći ulicom, posmatrajući nas kako se smejemo, razmišljamo i plačemo zajedno. Sećam se da sam još kao jako mali shvatio da sam slikar. Pa zašto onda ne bi kao i svaki drugi dobar slikar svoja umetnička dela dobro unovčio? Prodavao sam crteže u komšiluku, crtao sam sve što sam mogao da zamislim. Za čika Mitu sam uvek crtao njegovog kućnog ljubimca, Lakija. Bio je to divan koker španijel sa lepim pufnastim ušima. Čika Mita ga je voleo više nego sebe pa je zbog toga Laki čak išao i na redovna šišanja, dobijao je samo posebnu hranu koja je zdrava za njega, uvek je bio uredan i lep. Jedan od najlepših pasa u kraju. Čika Mita je uvek otkupljivao moja umetnička dela sa osmehom na licu. Mislim da sam i dovoljno zarađivao, pet dinara po jednom umetničkom delu bilo je mnogo novca u to vreme. Sećam se da sam bio jako mali kada mi je Čika Mita rekao da je Lakiju rođendan za nekoliko dana. Ja sam se posle nekoliko dana pojavio kako bi prisustvovao Lakijevom rođendanu zbog čega se ceo komšiluk danima nakon toga smejao. Bio sam lepo ugošćen, dobio sam slatkiše umesto torte i mislim da je Lakijev rođendan baš originalno proslavljen.
Svaki praznik proslavljali smo u duhu velike porodice, od jutra do mraka stizali su kolači i poklončići, baka bi svakom uzvratila na isti način a onda bi se svi zajedno divili receptima koje su odabrali za novogodišnju trpezu. Zajedno bi komentarisali novogodišnji program na televiziji i koji će se dobar film davati u novogodišnjoj noći. Deda Jani i baba Bežika bili su jedan od najsimpatičnijih parova koje sam poznavao. Deda Jani je bio džentlamen koji je uvek sam svakog jutra vukao zelena kolica za pijacu iza sebe, baba Bežika bi ostala kod kuće i obavljala neke druge poslove. Često bi se sporečkali i pobedu bi uvek odnosila baba Bežika čija je reč uvek bila poslednja. Ni manje, ni više. Deda Jani je uvek nosio simpatične kapice tamnih boja i često je umeo da iza baba Bežikinih leđa progunđa nešto na njen račun. Tada smo se svi smejali dok ga je ona gledala ljutitim pogledom. Septembar je u našem komšiluku uvek bio poseban mesec. Za Sekovanije, kada se po tradiciji na ulicama celog grada peku kobasice i na taj način dočekuje ponoć, naša ulica postajala je drugačija. Stolovi na rasklapanje postavljani su ispred naše kuće, drva su se pažljivo iznosila iz kuće spremna da od njih nastane vatra, ona ista koja me svake godine podseti na moje detinjstvo. Već u popodnevnim časovima svi bi se našli na ulici, dogovarali bi se šta nam je sve potrebno pa bi svako donosio po nešto. Stolovi su se polako punili raznim sitnicama. Posao je uvek bio dobro raspoređen, neko je pekao kobasice, neko drugi je pripremao tanjire, neko treći je svakome sipao piće po želji. Nakon obilne večere, započinjali bi razgovori, šale, razmene mišljenja i smeh bez koga ništa nije moglo da prođe. Tetka Slavica je umela da nas nasmeje svojim razmišljanjem koje je često imalo određenu dozu duhovitosti u sebi. Tetka Vukica je imala drugačiji ali ipak efektan smisao za humor koji je nekada umeo da nas nasmeje više i od najsmešnijih viceva.
Druga strana ulice bila je takođe jako zabavna. Odmah u kući do tetka Slavice živela je jedna zanimljiva romska porodica sa puno dece i rođaka. Svake godine bi se na parkingu koji se nalazio preko puta naše kuće održala makar jedna romska svadba. Veliki šator prekrio bi veliki deo parkinga, gosti su pristizali, muzika je svirala nekada i po tri dana. Bilo je zanimljivo na taj način upoznati se sa nekim drugačijim običajima. U kući do njihove živela je jedna mala romska porodica, Đurica i Mara odgajali su dvoje dece na svoj, malo čudan način. Čak i da niste živeli u našoj ulici a da ste ipak barem jednom dnevno prolazili ulicom, upamtili bi njihova imena. Mara ih je zaista često dozivala. Đurica je voleo da popije, zbog toga je često dolazio u neprijatnu situaciju u kojoj bi Mara sa metlom upala u kafanu koja se nalazila više nego blizu naše ulice, prosula piće na konobaricu i Đuricu tukla sa metlom sve do kuće kada bi mu se obratila grubljim i eksplicitnijim rečnikom. Tetka Vukica je imala unuka i unuku sa kojima sam imao jako dobru prijateljsku vezu, mana je bila u tome što su živeli na sasvim drugom delu grada zbog čega nisu često dolazili u naš kraj. Baba Bežika i deda Jani često su odlazili na ručak kod svog unuka pa su nakon povratka kući punog srca prepričavali zanimljive dogodovštine koje su obeležile njihov dan.
Deluje kao da su ti srećni momenti vekovima udaljeni od mene a činjenica je da su se završili pre samo par godina. Sve što je lepo ima kraj, to je cena koja mora da se plati u nekom trenutku. Nisam mogao ni da naslutim da će od našeg starog komšiluka ostati samo olupina, prazna, stara, bez starog sjaja na kojem su joj mnogi zavideli. Ponosili smo se jedni drugima, preživljavali lepe i ružne stvari zajedno, onda je vatra počela da se gasi, bez nade da će opet goreti kao nekada. Mislim da je sve počelo kada se pre šest i po godina moja baka dan nakon Sekovanija šlogirala. Šlog je uzeo maha zbog čega je baka morala da odmara u narednom periodu što joj je jako teško palo. Svi su bili uz nju, obilazili su je nadali se dobrom. Baka je nakon blagog oporavka rešila da sama hoda, bila je to jako loša odluka. Pala je i slomila kuk, loše stvari su se nastavile. U nardnom periodu, deo po deo našeg komšiluka počeo je da nestaje, da se gubi u magli. Tetka Slavica je prva napustila naš ''brod'', njen muž je premešten na drugi posao zbog čega su se preselili na sasvim drugi deo grada, od tada smo ih retko viđali. Nakon svih stvari koje su poljuljale naš mir, moja baka je polomila ruku. Mislim da je to bio nateži period u njenom životu. Deda Jani je sledeći otišao. Umro je u snu ostavljajući baba Bežiku samu. Nakon njegove smrti baba Bežika je ostala zarobljena emocijama zbog čega je u glavi stvorila svoj sopstveni svet u kojem je njen Jani još uvek živ. Sada živi sa unukom i više nikog ne prepoznaje. Tetka Vukica je par meseci nakon toga izgubila borbu koju je vodila sa opakom bolešću koju je predstavljao rak. Gubila je kosu ali ne i nadu zbog čega se protiv raka borila hemoterapijom. Ipak, bolest je bila jača. Početkom ove godine, nakon još jednog šloga, naš mirni komšiluk napustila je i moja baka. Izgubila je borbu koju je vodila sa jakim šlogom nakon samo tri dana provedenih u bolnici. Sa sobom je ponela i deo mene. Čika Mita je nekoliko dana posle bakine smrti rešio da prihvati ponudu oko koje se premišljao već godinu dana. Prodao je svoju kuću i počeo je da živi u stanu, sam. I Laki nas je napustio. Taj predivan pas koji nas je zasmejavao svojim savršenim odnosom sa mačkom koja je takođe bila čika Mitin kućni ljubimac napustio nas je nekoliko dana nakon što se razboleo. Simpatična crna mačka je nekoliko dana nakon Lakijeve smrti otišla i nikada se više nije vratila. Mačka koja nije imala određeno ime imala je prijateljski odnos sa Lakijem, što je jako čudno kada su mačka i pas u pitanju. Ona je branila njega, on je branio nju, njihov odnos bio je zanimljiv svakom slučajnom prolazniku koji bi primetio koliko se dobro slažu.
Sve je utihnulo. Veseli osmesi više ne odzvanjaju ulicom koja je bila naša oaza mira, ulicom koju smo branili kao naše vlasništvo. Deo po deo ulice polako se cepao, vatra se polako gasila ostavljajući samo providan dim za sobom. Draga lica nestajala su bez pozdrava ostavljajući za sobom uspomene na njih, uspomene koje nikada neće izbledeti. Sada kada postajem čovek, sa nostalgijom posmatram slike na kojima se svi zajedno smejemo. Fale mi stvari koje mnogi ljudi smatraju uobičajnim, malo ih cene i ne obraćaju puno pažnje na njih.
I sada osetim knedlu u grlu kada prođem našom ulicom. Sada izgleda tužno, pusto sivo i prazno. Kao da se u njoj nikada nisu dogodile lepe stvari, kao da u njoj nisu ispisane dirljive životne priče nekadašnjih stanara. Srce mi zaigra pri samoj pomisli da kuće izgledaju netaknuto, a njihova unutrašnjost krije tajnu. Krije da u njima niko više ne živi. . .
Ja još uvek pamtim divne trenutke koji su urezani duboko u mom sećanju. Pamtim zvuke, poglede, osmehe, ljutnju i onu vatru. Pamtim ono naše što nekad bejaše. . .
Prijateljstvo je najvrednije bogatstvo koje možete imati
Upoznaš tako na životnom putu razne ljude. Dođu, odu, prođu. . . Oni retki, jako retki ostanu uz tebe u nastavku puta. Ratuju u tvojim ratovima, žale tvoje poraze, raduju se tvojoj sreći, upotpunjuju te i čine onim što jesi. Prijatelji, dalji i bliži rođaci, totalni stranci ili neko sasvim treći, nikada ne možete sa sigurnošću tvrditi ko će popuniti prazninu u vašem srcu ispunjavajući je divnim osećajem prijateljstva. Onog istog prijateljstva zbog koga se smejete, plačete, ljutite, menjate, trudite i izgrađujete novu i bolju verziju samoga sebe.
Slučajni prolaznik koji vam uopšte ne privlači pažnju možda ima baš istu životnu priču kao vi, možda je i njemu kao i vama potrebna topla reč zbog koje će zaboraviti na ružne i uživati u lepim stvarima. Svako od nas jedinstven je na svoj način, Bog nas je stvorio baš onako kako je želeo sa unikatnim planom za naš život. Mislim da baš taj isti plan spaja ljude širom planete u zajedništvo koje prerasta u neraskidivo prijateljstvo. Taj isti plan spaja slične životne priče dvoje ljudi kao i dve sasvim različite osobe koje su spojene da bi jedno od drugog otkrili odgovore na pitanja za kojima tragaju godinama. Sve ima svoj smisao, nismo se slučajno upoznali. Mi smo trebali nekome u trenutku kada je neko trebao nama.
Mislim da je prijateljstvo zaista retka biljka koju treba pažljivo negovati, jer u suprotnom može da uvene, posivi, izgubi sjaj i suštinu. Još kao malog, mama me je učila poštenju, praštanju i o tome koliko je važno imati makar jednog pravog prijatelja koji te voli zbog onog što jesi, zbog tvoje suštine. Mnogi ljudi prošli su i kroz moj život. Neki od njih su i nakon 10 godina kraj mene, viđamo se, proslavljamo rođendane, uživamo u uspomenama koje su nas nekada davno nasmejale ili rasplakale. Oni drugi, otišli su. Neki od njih su mi nedostajali, neki mi i sada nedostaju i često razmišljam o njima. Neke sam tek upoznao, a već su na visokom mestu moje lestvice osoba koje mi u životu jako puno znače. Svako ko je u bilo kom trenutku bio deo mog života zaslužuje mesto u mom srcu bez obzira na sve. Svako ko je ikada bio deo vašeg života zaslužuje mesto na nekoj od stranica vašeg života. Često zanemarujemo naša prijateljstva zbog obaveza, problema ili nekih drugih stvari i na taj način se udaljavamo od ljudi koji su deo nas, od ljudi koji nas delom čine onim što jesmo.
Svađe, prepirke i ostale sitnice sastavni su deo pravog prijateljstva i ne trebamo ih shvatiti kao kraj sveta ili završetak jednog lepog prijateljstva koje smo dugo i sa poštovanjem čuvali i negovali. Na te stvari uvek trebamo gledati kao na izazove, izazove koje ćemo samo zajedno moći da savladamo. Ne postoji stvar koja može da razdvoji dva bića koja su sa svrhom sastavljena. Trebamo jedni drugima kako bi opstali u ovom svetu.
Pravo prijateljstvo za mene predstavlja nešto posebno, nešto divno u čemu treba uživati. Sa druge strane, prijateljstvo je i emotivna investicija, ako bilo koja od dve strane ne ulaže dovoljno, sve što je nastalo za tren može da propadne. Prijateljstvo vam pruža onaj poseban osećaj zbog kojeg vam kada vam stigne poruka, zazvoni telefon ili stigne razglednica iz nekog dalekog predela srce zaigra u ritmu neke vesele melodije zbog koje i vi istog trena menjate vaše raspoloženje i postajete bolji, ispunjeniji. Prijateljstvo treba i čuvati i braniti, uvek će se naći neko ko će biti protiv vašeg izbora. Ljudi će vas savetovati, trudiće se da vas promene, da vam nametnu svoj način gledanja na svet i na taj način poljuljaju vaša uverenja. Pravi prijatelj imaće odgovore na sva vaša pitanja, biće tu u najgorim trenutcima vašeg života, bodriće vas u trenutcima vašeg uspeha. Biće tu da vam pruži ruku kada klonete, da vam kaže kada pogrešite, da vas poštuje i razume na način na koji niko drugi ne može. Zbog toga vam novac koji je prolazan nikada ne može zameniti prijatelje koji su uz vas zauvek, bogatstvo se odavno ne meri u valutama već u broju prijatelja koji čine bogatijim vaša osećanja, a to bogatstvo ima neprocenljivu vrednost.
Zato cenite osobu koja korača kraj vas dok se vaše senke sudaraju obasjane suncem, cenite osobu koja vam pruža ruku kada padnete svesna da i nju možete povući na dno, cenite osobu koja ne stavlja vaše mane u prvi plan već sa zadovoljstvom uživa u vašim vrlinama. Bog je sa razlogom stvorio cvet vašeg prijateljstva, na vama je da taj cvet negujete, zalivate, da mu pomognete da raste, visoko, bez granica i sputavanja.
I nikada ne zaboravite da su u životu najvažniji dragi ljudi koje je Bog stavio pred nas kako bi sa njima uživali u srećnim i tužnim trenutcima našeg i njihovog života. Sve ostalo je dekoracija.
Šta vas čini srećnim?
U ovim sivim vremenima sreća je za mnoge od nas stvar luksuza. Ili nije? Mislim da sve počinje od samog shvatanja i prihvatanja sreće na pravi način. Sreću treba prepoznati jer je često sakrivena ispod vela stvari koje nas najviše nerviraju i pritom nam oduzimaju najviše snage. Računi za struju, kiša koja danima ne prestaje, loš odnos sa porodicom, svađa sa prijateljima. . . Na prvu loptu vam se sigurno čini da ima više stvari zbog kojih ste nesrećni nego onih koje vas čine srećnim. Šta će se desiti ako se protiv svake sitnice koja vas čini nesrećnim borite odgovarajućom sitnicom koja će vaše raspoloženje podići na veći nivo?
Dobili ste veliki račun za struju? Zamolićete da struju isplatite na rate.
Imate loš odnos sa porodicom? Pokušaćete da pronađete suštinu problema i da otvoreno dođete do rešenja nesuglasica koje vas razdvajaju.
Posvađali ste se sa prijateljem? Jedan otvoreni razgovor licem u lice sa iznošenjem svega što vam je možda kod prijatelja zasmetalo rešiće nesporazum.
Napolju već danima pada kiša zbog čega ne možete da uživate u lepom sunčanom danu provedenom u prirodi? Prava knjiga će vas odvesti na udaljeno mesto koje nikada niste mogli da zamislite daleko od vašeg prozora o koji se ceo dan odbijaju kapi kiše zbog kojih vam ponestaje strpljena.
Uvek smo zbog nečega nezadovoljni i uvek nam fali samo jedan korak do sreće. Taj korak jako retko sami napravimo, jer uvek čekamo da se sreća prva približi nama. Tada gubimo životne šanse koje se retko ponovo ponavljaju. Tada izgledamo kao automat za kafu koji ne želi da se uključi, već čeka da se kafa sama skuva a on pokupi sasluge uspešno obavljenog posla.
Mnogi od nas imaju lošu predstavu o tome šta je sreća, pa tako nekog ispunjava količina novca u novčaniku, nekog ispunjava najnovija haljina iz kolekcije koja je tek ugledala svetlost dana dva dana ranije u najskupljim brendiranim buticima. Oni drugi ispunjava osećaj moći, saznanje da neko od njih zavisi, drugi uživaju sa osmehom na licu uživajući u tuđoj nesreći. Nažalost, malo je nas koji umemo da prepoznamo pravu sreću i svim srcem uživamo u njoj.
Život je sam po sebi jedna velika sreća, i tako prema njemu trebamo da se ophodimo.
Za mene je sreća onaj divan osećaj kada se ujutru probudim i otvorim oči. Onaj savršeni osećaj kada novi dan započnem gledajući meni draga lica i dopisujući se sa dragim osobama koje su daleko od mene, u drugom gradu, državi. Svaka nova pahulja, zrak sunca, kap kiše ili osušen list. Svakio osmeh, savet, lepa reč, kritika dobijena od najboljeg druga ili drugarice. Svaki pozdrav dobijen od totalnog stranca na ulici ili razgovor o životu u redu dok čekam ispred kase u marketu. Sve to čini me živim, a samim tim i srećim i ispunjenim na način na koji nijedan dobar auto ili novi telefon mogu da me usreće i učine zahvalnijim za svaki novi dan u kojem imam priliku da uživam.
A Vi? Šta vas čini srećnim?