Život

Kako vreme prolazi

Udarac, jak, oštar. Dovoljan da me probudi iz sna koji sam sanjao sve ove godine. Gde sam? Zar je već gotovo? Svemu što me je činilo srećnim došao je kraj? Delovalo je kao da će trajati zauvek, sigurno sam zato i grešio, misleći da imam dovoljno vremena da sve ispravim. Ali, ne! Vreme ja kao paučina, pojavi se iznenadno i primetno ali na isti način nestaje nakon samo jednog treptaja oka. Ima ga malo, manje nego što možemo zamisliti, ono nas nosi, žuri sa nama gurajući nas kroz život. Zašto li toliko žuri??? Ja neću da mi se dešava ono što vreme odlučuje! Hoću da imam dovoljno vremena za sve, da ispravim greške, budem bolji čovek. Ali ne, vreme tera inat. Vuče i vuče ne pitajući me da li želim da idem. A ja? Ja ne želim dalje, ne sada. Čak želim i nazad u prošlost, želim da kidam, rušim, lomim sve pred sobom. Želim da kažem volim te, izvini, ostani. Želim da oteram od sebe osobe koje su me povredile, želim da zadržim osobe do kojih mi je stalo a nisam imao dovoljno hrabrosti da im to kažem. Želim da posvetim više pažnje osobama koje su me prerano napustile.

Čudno je i smešno, ali ja želim sve ponovo. Želim da ponovo uđem u tu učionicu koja je četiri godine predstavljala moj drugi dom. U učionicu u kojoj smo prvog dana naše prve školske godine radoznalo sedeli očekujući najveću avanturu koju ćemo ikada doživeti. Imali smo šarene, svetleće đačke torbe, radovali smo se se velikom odmoru i slatkoj užini. Gde je nestalo to vreme? Zašto je pobeglo od mene žureći na neko drugo mesto, žureći da ustupi moje mesto u klupi nekom uplašenom dečkiću koji će svoju školsku godinu dočekati na istom mestu na kojem sam je dočekao i ja? Veseli časovi puni znanja i osmeha, Yu-hi-oh! Karte za vreme odmora, pozdravi pred polazak kući, sve je nestalo. Iz našeg drugog doma nakon četiri godine preselili smo se u učionice koje su nekada bile domovi drugih đaka, menjali smo ih kao čarape. Naš učitelj koji je četiri godine od nas pravio male ljude usađivajući nam moralne vrednosti preuzeo je novu generaciju malih avanturista. Oni su tada bili ''novi'' mi, ili smo mi postali ''stari'' oni. Ne znam. Promenile su se stvari, ljudi su postali drugačiji. Razdvojili smo se kao puzzle nakon pada na pod. Zajednica se pretvorila u više malih klubova sa nekoliko članova u svakom. Nismo se mrzeli, barem ne svi. Počeli smo da gledamo kroz jedan novi prozor i to je promenilo naš način gledanja. Imao sam divne prijatelje, ne mogu da lažem govoreći da nisam. Neki su to bili više, neki manje, neki su to ostali, neki nisu. To tinejdžersko doba, kako ga stručnjaci nazivaju jako je komplikovano za svako živo biće. U tom periodu se menjamo, padamo pod uticaje, menjamo mišljenja, iz osobe koja smo nekada bili nastaje nova. Kako vreme prolazi, i ja prolazim sa njim, tiho, neprimetno.

Bili smo prijatelji, porodica. Mogli smo da računamo jedni na druge u većini slučajeva. Opet, ne mogu da lažem i kažem da nije bilo izuzetaka. Bilo je osoba koje su se isticale na drugačiji način, pokušavajući da budu vođe vojske koja nije postojala. Vreme je prošlo, pobeglo. Nakon toliko godina jako malo njih ostalo je u mom vidokrugu. Sretnemo se nekada na ulici, ćutimo, ne gledamo se. . . Uvek sam ostajao začuđen kada primetime takvu promenu na nekim ljudima. Postanu drugačiji, zaborave sve i stvore novi život. Zašto ja ne mogu da zaboravim sve? Zašto samo ja ne mogu da spavam misleći na svoje greške dok drugi ni ne znaju da su ih napravili? ZAŠTO?!? Možda sam lud, previše emotivan, možda sam od svega po malo. Postoji jedna jedina prijateljica iz razreda koja je ostala tu, uz mene. Mi i dalje zajedno proslavljamo rođendane, pričamo o problemima i srećnim momentima. Zajedno se prisećamo prošlosti i širom otvorenih očiju gledamo u budućnost. Zahvalan sam Bogu na tome.

Možda su greške ono što čini našu sudbinu. Bez njih, šta bi oblikovalo naše živote? Možda se da nikada nismo skrenuli sa našeg kursa nikada ne bi zaljubili, dobili decu, ili bili ono što jesmo. Na kraju krajeva, stvari se menjaju, kao i gradovi, ljudi dolaze u vaš život i onda odu. Ipak, utešno je znati da su oni koje volite uvek u vašem srcu. I ako imate dovoljno sreće, deli vas samo jedna vožnja automobilom.

Juri me ovo vreme, stiže, požuruje i zahteva od mene da ne kasnim. Lako je vremenu da žuri kad ne požuruje svoj lični život. Nastavnici koji su zamenili učitelja na divan način približili su nam znanje koje nam je trebalo u nastavku našeg života. Bili su dobri prema nama, čak i više nego što su trebali. Osnovna škola je jako brzo postala deo moje prošlosti, čudno je kako neke stvari mogu toliko brzo da projure pored nas ostavljajući utisak da su trajale tek par sekundi. Još uvek se sa setom u očima setim prskanja vodom, jurenja po hodnicima, sudaranjem sa nastavnicima koji bi vrteli očima zbog naših nestašluka. Sećam se i događaja iz tih školskih dana. Zorica, simpatična devojka koja je kasnije postala jedna od mojih najboljih prijateljica ispala je kroz prozor učionice u prizemlju nakon čega je elegantno otresla travu sa svoje odeće i produžila ka ulazu u školu. Anđelija je bila profesionalna kopija Milana Stankovića koji je postao popularan u to vreme. Ona je obožavala njegove pesme i neodoljivo je podsećala na njega. Darko, drug iz Zoricinog razreda se na maskenbalu koji se održao na kraju naše poslednje godine u toj školi pojavio kao žena sa stilom nakon čega se pola škole smejalo u glas, dok je Darko odneo kući prvu nagradu sa maskenbala. Čak i sada, nakon četiri godina od kada smo zauvek napustili osnovnu školu, ja se često pojavim na njenim vratima. Hodnici vrate stare sličice iz srca i ponovo ih ožive unoseći u njih novu životnu notu.

Stepenici preko kojih sam nekada žurio na čas gledajući u nastavnicina leđa koja su bila daleko ispred mene, velika činija kvadratnog oblaka (najčešće crvene boje) u kojoj smo kao redari donosili užinu deleći je od stola do stola. Toliko je prošlo od tih trenutaka. . . Gde toliko žuri ovo vreme?! Zar ću već naredne godine slaviti svoj šesdeseti rođendan? Ne, mora da uspori! Želim još mnogo toga, ne mogu da stanem i ostavim stvari koje nisu dovršene. Nakon avanture zvane OSNOVNA ŠKOLA usledila je nova, drugačija i po svemu posebna avantura. Počeo sam da pišem još u prvom razedu osnovne škole, bile su to pesme, klasične, dečije. Sa godinama su postajale zrelije i imale su veći značaj. Pisanje je postalo sastavni deo mog života, počeo sam da pišem i o stvarima oko mene, lepim i ružnim, svaka od njih je jednako vredna. Već tada sam znao da ću se pisanjem baviti dok u meni ima snage koja će ruci pomoći da olovku čvrsto drži. Došlo je i vreme da odlučim koju srednju školu želim da upišem. Osobama sa invaliditetom i nije ostavljeno mnogo mogućnosti, o pisanju da i ne govorim. Škola u kojoj ću se baviti kompjuterima bila je moj izbor. Sve je trajalo jako kratko, uzeo sam spisak ponuđenih škola i u roku od pola sata odabrao onu pravu. Često se zapitam: šta bi se dogodilo da sam tada pogrešio i zaokružio nešto drugo? Nova avantura je počela. Moja osnovna škola bila je mala, simpatično obojena i komotna sa tim da ste imali jako malo prostora da negde zalutate. Moja nova škola bila je drugačija, velika, prostrana, ogromna u svakom smislu te reči. Sve je bilo drugačije, naravno da je tako i trebalo da bude ali bilo je to sasvim novo iskustvo. U klupama oko mene rasporedilo se još 29 momaka. Bilo je čudno i zanimljivo u isto vreme. Život me pre toga nije štedeo, a i što bi? Ne štedi ni druge pa ne postoji razlog da ja budem izuzetak. Mnogi ljudi su prošli kroz moj život, i dobri i loši. Povredili su me mnogi od njih odlazeći bez pozdrava. Mislim da sam baš tada izgradio zid. Dugačak i visok, spreman da spreči svakog da mi priđe i eventualno povredi. Sada nakon četiri godine shvatam da je taj zid trebalo srušiti, uništiti ga na vreme bez mogućnosti da se ponovo stvori.

Kažu da je najbolje glumiti da nemaš srce kako te ne bi povredili. Lažu, nisu ni svesni koliko. Na taj način gubite više nego što dobijate. Greške najčešće kasno uvidite i ne možete ih ispraviti, možete samo žaliti nad prosutim mlekom koje se neće vratitit u svoju ambalažu. Pružao sam ruke, ćutao sam. Da li je moguće da sam bio toliko kreten da dozvolim da se naš odnos svede na rukovanje?!? Moguće je, kreten sam. Najteže je priznati svoju sopstvenu grešku a onda je i oprostiti samom sebi. Priznao jesam, oprostio nisam. Zaneseš se i pomisliš da će sve proći i da se ništa neće računati. Ali računa se, svaki poen. Onda obavezno prođu godine i greške ti pokucaju na vrata ili uđu kroz prozor ako je otvoren. Od njih ne možeš pobeći. Zgrabe te i ne puštaju.

Tako je i mene sada, pred dvadesteom godinom zgrabilo vreme i vuče ma a ja se ne dam. Već sam i onako previše brzo stigao do mesta na kojem se sada nalazim. Četiri godine sam gledao kroz prozor, ćutao i posmatrao. Život je pored mene prolazi kao reka. Moj razred činilo je 29 momaka  pored kojih niste mogli da se ne nasmejete, radujete i ostanete zadivljeni načinom na koji smišljaju šale. Razlikovali smo se od svih drugih razreda po glupostima koje su nastavnike ostavljale u čudu. Uživao sam u svemu ali onaj nevidljivi zid smetao mi je da se odvažim i započnem novu avanturu. Na meni je bilo da nakon gomilu koraka koje su drugi napravili ka meni, jedan ka njima napravim ja. Ja to nisam učinio, zid je bio previše visok da bi ga preskočio u tom trenutku. Do vrha nam uvek treba hiljadu stepenika dok nas do dna void samo jedan – dovoljan da propadnemo u svakom smislu. Kako kaže stara pesma: „Rano je za tugu, za sreću kasno je“. Ja mislim da nikada nije suviše rano ili kasno za ove dve stvari, svaka dolazi u svoje vreme da nas probudi i razdrma. Shvatanje sopstvenih grešaka kao po nepisanom pravilu obavezno stiže nakon što je greška već uveliko napravljena. Vreme te odnese daleko bez mogućnosti da te vrati nazad da ispraviš učinjeno. Sa tim treba živeti. Kažu da život imaš samo jednom, ako taj jedan put iskoristiš kako treba, taj jedan put biće dovoljan. Ali šta ako to ne uradiš? Kažu da je prošlost kao kamen koji nas drži na mestu i ne pušta nas da krenemo. Kažu da trebamo da pustimo osobu koja smo bili da bi postali osoba koju ćemo biti. Kao da je to lako! Mislim da je svako od nas trebao da se rodi za priručnikom ''KAKO PREŽIVETI ŽIVOT?!?'' u kojem bi trebalo da piše kako da se izborimo sa svim onim stvarima zbog kojih nam noću na oči ne dolazi san. Putevi na koje nas Bog postavi delovaće nam čudno ali smo na njih sigurno postavljeni kako bi nešto naučili.

Hladno mi je, osećam jezu i na oči naviru suze, nisu radosnice. Vreme koje mi je izmaklo smeje mi se u lice izazivajući u meni bes zbog svega lošeg što sam ikada uradio. Sede vlasi odavno bacaju sjaj sa moje kose, ne idu uz moje godine ali tu su. Kao ožiljci, da me podsete da sam se u nekom trenutku iznervirao, tugovao, plakao. Ljudi kažu da nas ono što nas ne ubije uvek čini jačim. Izostavljaju činjenicu da ono što nas ne ubije ostavlja u nama sećanja, bol koji ne prolazi, ne zastareva. . . Ono što vas ne ubije direktno, ubije vas na hiljadu manje vidljivih načina.

Nisam imao savršen odnos sa osobama koje su trebale da mi budu najbolji prijatelji ali još uvek mogu da promenim neke stvari. Već sam počeo i da radim na tome, vrata svoga srca otvorio sam širom, svako može slobodno da ušeta ili izađe bez pozdrava, ja se neću buniti. Zid je konačno srušen, zauvek. Više nikada neću zatvoriti svoje srce pred prvom preprekom koja naiđe, neću ćutati, neću gledati na drugu stranu, neću se sklanjati u stranu. Ponovo osećam novi dan, osećam se zrelije, to verovatno dolazi sa godinama, korak po korak. . .

Zato pazite na vreme, tog surovog tihog ubicu. Vreme se prikrada, vreba, posmatra vas i igra se sa vašim životom menjajući ga u svakom trenutku. Svaga greška se plaća, skupo, i često ne postoji način da se iskupite. Čak i da to uradite, uvek ćete duboko u sebi znati da ste napravili grešku, onu koju nijedna gumica na svetu ne može da obriše. Ato sanjajte, molite, volite, praštajte, pamtite, osećajte, doživite. . . Dozvolite sebi da dotaknete parče neba i bezbedno se spustite na tlo. Dozvolite da vas povrede, da vas pljunu u lice, da vas lažu gledajući vas u lice. Dozvolite sebi da sanjate, udišete vazduh punim plućima, hodate uzdignute glave. Dozvolite sebi da doživite i lepe i ružne stvari. Vreme će vas nositi, menjaćete gradove, mesta, ljude. Biće vam teško, pravićete greške, na trenutke ćete želeti da se nađete u tuđoj koži. Zato obratite pažnju kada pišete priču svog života, ne dozvolite nikome da olovku drži umesto vas. Život je prelep, nije lak a svaki kraj je novi početak, samo što mi to još uvek ne znamo.

U jednom trenutku vaš čitav život bljesnuće vam pred očima, potrudite se da bude vredan gledanja!