Život

Soba u kojoj žive knjige

Još uvek mogu da osetim miris te knjige, korice svetlo sive boje sa šljaštećim zlatnim slovima koja je već generacijama bila deo života mojih predaka. Svake večeri pred spavanje moja mama me je uz pomoć te knjige vodila na mesta na kojima nikada nogom neću kročiti. Sa Ivicom i Maricom tražio sam put do kuće u mračnoj šumi dok nas je veštica vrebala sa svih strana, bio sam osmi patuljak bez koga Snežana nije mogla da zamisli svoj dana, sprijateljio sam se sa Crvenkapom i pobedio zlog vuka. Svako veče bilo je nova priča, nova avantura, novi svet. I novi san. Sanjao sam predivne predele o kojima mi je mama čitala dočaravajući svojim mekim glasom njihovu lepotu, upoznavao sam ljude, njihove životne priče. Magija nije prestajala u trenutku kada moja mama zatvori knjigu i nežno je spusti na policu kraj ostalih šarenih knjiga koje su na polici izgledale kao šarena duga posle kiše, magija je tada tek počinjala.

Još kao jako mali uživao sam u čitanju. U svom umu mogao sam savršeno da zamislim do detalja ono što sam pročitao u nekoj knjizi. Voleo sam srećne završetke, one u kojima Princ i Princeza obavezno žive srećno do kraja života. U prvom razredu sam se učlanio u biblioteku, koju sam tada smatrao velikom zgradom koja je napravljena od knjiga. Visoke police mamile su me da istražim svaki delić popunjenog prostora pronalazeći tako priče o kojima nikada ranije nisam čitao. Fascinirale su me dugine boje koje su me sećale na policu u mojoj dečijoj sobi sa istim šarenilom iz kojeg blješte radost i sreća. Uzimao sam po nekoliko knjiga ostavljajući radnicu u biblioteci da koluta očima nakon što se posle dugog ubeđivanja da sve te knjige neću moći da pročitam za dve nedelje, konačno predala. Ja sam nastavio da čitam, pokušavajući da sve ljude u mojoj okolini ubacim u nečiji lik kako bi mi bilo lakše da taj lik shvatim i osetim na pravi način. Tako je mama skoro u svakoj priči postajala Princeza, tata je bio Princ dok je brat po nepisanom pravilo obavezno bio u ulozi nekog razbojnika. Nikada mu to nisam rekao, ali sam siguran da bi mi na tome zamerio. J Ja sam rastao, sticao sam prijatelje, uživao u svakom novom danu čitajući uvek neku novu priču. Ljudi kažu dasu knjige za one ljude koji bi želeli da se nalaze na nekom drugom mestu, u potpunosti se slažem sa njima.

Nakon teškog perioda tokom kojeg su mi se dogodile neke bolne i tužne stvari, udaljio sam se od jednog od mojih najvećih prijatelja – pisane reči. Knjige su stojale na polici, one koje još uvek nisam pročitao stojale su na stolu smešeći mi se u želji da ih uzmem i otvorim, makar samo na čas. Čitajući knjige shvatio sam da one nisu mnogo drugačije od realnog života. Da, postoji srećan kraj ali ga moraš zaslužiti. Nekada ćeš prolaziti kroz teške situacije a nekada će to biti lakše nego što možeš da pomisliš.

Baš u trenutcima u kojima sam mislio da se sreća za mene zauvek ugasila, da sam svoje kečeve u rukavu odavno potrošio i da ne postoji nada da ću nekada ponovo biti srećan – neko je pozvnio na vrata. Poštar na biciklu u svojoj prepoznatljivoj uniformi stajao je ispred mene, u ruci je držao kovertu od debljeg kartona u kojoj se nalazilo takođe nešto poprilično debelo. Potpisao sam, ušao unutra i otvorio kovertu u želji da što pre saznam šta mi je to stiglo. Bila je to knjiga, knjiga sa predivnim koricama i naslovom koji budi jake emocije. Tada sam se setio, nekoliko nedelja ranije osvojio sam knjigu u jednoj nagradnoj igri. Naslov knjige titrao je pred mojim očima dok sam knjigu posmatrao na čudan način, pitajući se da li da je pročitam ili da ponovo zamračim sobu i pustim muziku. Okrenuo sam prvu stranicu, moje ruke su se zalepile za korice knjige, nova avantura bila je na pomolu.

Mesec boje žutog limuna sijao je kada sam završio i poslednju stranicu, oteo mi se dubok uzdah prepun pitanja i nedoumica. Da li me pisac poznaje? Da li poznaje moju porodicu? Ne, to nije moguće! Ali, kako je onda uspeo da opiše u knjizi ono što se meni dešava proteklih par meseci? Čovek sigurno nije mađioničar a sigurno nije ni poznavao nekoga iz moje porodice. Ipak, pronašao sam se u svakom deliću, rečinici i slovu koji kao da je pisac u knjizi opisao moj život upisujući ga tako u istoriju, da svima bude dostupan, da svaki detalj koji želim da sakrijem bude otkriven. Sledečeg dana nisam mogao da mirujem, otišao sam do najbliže knjižare i kupio nekoliko novih naslova, ljubavnih, akcionih, trilera... Čitanje je za veoma kratko vreme ponovo postalo sastavni deo mog života. Police pune sitnih ukrasa i stvarčica u mojoj sobi sada već odraslog momka menjala su se iz meseca u mesec. Šareni ukrasi iz detinjstva nestajali su ostavljajući tako mesta za dugu, onu dugu prekrasnih boja koju knjige kreiraju stisnute jedna uz drugu na polici. Sada, 17 godina od kada sam se prvi put susreo sa mirisom tog papira i sjajem korica koje oslikavaju dušu knjige nagoveštajući tako delić onoga što sama knjiga krije, ja ne prestajem da čitam. Sa moje velike police u sobi polako nestaju detalji iz mog ranijeg života ostavljajući tako slobodan put životnim pričama ljudi širom sveta, izmišljenim ili stvarnim, da zauzmu novo mesto na kojem će dugo ostati. Čitajući knjige naučio sam da je svaki kraj dobar kraj, onaj tužan čini nas jačim, onaj srećan daje nam oduška i pruža nam mir. Prijatelji mi u šali kažu da bez problema mogu da otvorim mini biblioteku u sopstvenoj kući, što me uvek nasmeje.

Ona je i sada posle toliko godina sastavni deo mog života. Svakog jutra zraci sunca iznova obasjavaju magičnu dugu koja treperi sa polica svojim veselim bojama unoseći u mene sreću, smirenost i zadoboljstvo. Ona je tu ceo moj život, podsećajući me da da svaka želja ima svoju cenu, da iza svakog cilja stoji trud, da je svaka priča dobra priča bez obzira na srećan ili tužan kraj. To je posebna soba. Moja soba. Soba u kojoj žive knjige, a ja zahvaljujući njima živim jedan ispunjeniji i potpuniji život.